"Ave Serbia" (1/3) Песму извели (по редоследу појављивања): Горан Шепа Гале (Кербер), Саша Васић, Звонко Пантовић Чипи (Освајачи) и Ђорђе Давид (Генерација 5) Компоновао: Корнелије Ковач

Латински песник Лукреције, који није мањи од Вергилија, и који је извесно дубљи, има ужас од жене. За њега постоји само физичка љубав, као и за многе римске песнике. Али је, каже, и та љубав скупо плаћена новцем, губитком снаге и самољубља; и зато је, по његовом мишљењу, једино спасење побећи од љубави.

Свака је жена досадна осим оне коју волимо.

Kад је жена и највећма нападнута, чак и неправедно, она неће да разуверава доказима него само магловитим речима. Она искрено верује да је човек воли само онда кад због ње пати, и кад у њу стално сумња. За њу спокојан човек изгледа равнодушан и леден.

Има људи који могу да несрећу трпе целог живота, и да се не осећају несрећним, као што други подлегну под првим несрећама.

Лепота и божанство се не дају изразити речима; покушајте па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и незирецивим величинама.

Део интервјуа Светолика Скалета Митића са Тихомиром Чикагом Момировићем, припадником америчке Прве пешадијске дивизије (чувене "The Big Red One" или "BRO"), која је иначе постала светски позната још у Другом светском рату, и то као ударна песница војске САД приликом искрцавања на Сицилију и у Нормандији. Овај српски исељеник је, међутим, постао припадник "Великих црвених" током рата у Вијетнаму, а то се десило 1966. године под стицајем необичних околности. Наиме, након што су се његови родитељи, иначе са Карабурме, растали још крајем педесетих, његов отац је отишао за САД, а Тихомир је заједно са својим братом и сестром решио да му се придружи неколико година потом, тако да је као дванаестогодишњак 1960. године одлетео за Чикаго. У касну јесен 1967, након шест месеци најтежих борби у вијетнамским џунглама, током којих је од сабораца и стекао надимак "Чикаго", Момировић је добио вест да му је мајка болесна, што је искористио за узимање одсуства, а по доласку у Југославију решио је да се не враћа на фронт. Овај интервју је управо уприличен у том периоду, крајем фебруара 1968. У Југославији се, међутим, није предуго задржао. 1969. године се вратио у САД, у којој је осуђен на осам месеци затвора због дезертерства, а након тога је оженио Марију, такође српску емигранткињу коју је упознао још пре одласка у Вијетнам. Са њом је добио двоје деце, Виолету и Радета, али сам брак није потрајао. После одласка у пензију Тихомир је живео на релацији Београд - Солун, а умро је 2022. године у Београду, где је и сахрањен.

Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала.

Има људи који целог живота не рекну ниједну глупост, али их ураде хиљаду; а има људи који све што рекну, празно је, а све што ураде, мудро је. Човек лен воли да говори, а човек од акције воли да ћути, и не даје речима никакву цену. Реч је непријатељ замаха и полета. Довољно је да једну своју намеру двапут неком изговорите, па да она одмах за половину ослаби. Велике снаге су ћутљиве у човеку, као и у природи. Наполеон је, углавном, био ћуталица.

Несрећа нам изгледа много мања кад о њој чћутимо него кад о њој говоримо. Говорећи о несрећи, она само постаје све дубља и све црња. Kо о њој говори сто пута, он је тим само повећао за сто пута. Ћутање је најбољи лек против несреће; а оно је и најдостојанственији човеков отпор и одмазда судбини.

Сваки човек има у свом животу много планова, али нема него један циљ. Kо размисли тај ће лако тај циљ наћи, јер је он у нашој страсти и нашој вољи врло изражен, иако често замагљен и неразговетан.

👇

Човек који види циљ најјасније, тај је човек најсилнији.

Говорите рђаво о неком човеку пола сата, и ви сте после тога несрећни и отровани; а говорите пола сата о њему добро, и кад то не заслужује, и ви постанете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи.

👇

👇

Режисер Душан Макавејев у емисији РТБ 1968. године у расправи око тога шта се може сматрати за кич а шта не, у којој је суштонски имао дијаметрално супротне ставове у односу на Миладина Животића, касније једног од оснивача тзв. Друге Србије. Као што се може назрети из ових његових увида, и после скоро 60 година имамо још увек свакакве "Животиће" који сматрају да се налазе на вишој позицији у односу на сопствени народ јер су стекли нека звања, док су гласови попут Макавејевог и тада били брзо утишавани и проглашавани за "реакцију". Свега три године након ове емисије у Крагујевцу је организован Конгрес културне акције са Латинком Перовић као једном од главних предводника, а закључци су онемогућили не само нормалан развој српске културе, већ и развој тржишта у Србији унутар Југославије, а последице се осећају и данас. Иначе, ако вам је овај водитељ некако познат - то је зато што се ради о Раши Попову, који је тад био доста млађи него што је био у годинама из којих га већина нас памти.

Несумњиво, људству највише несреће праве глупаци. Највећа је беда што глупак не зна да је глуп, као што ни рђав не зна колико је рђав; а свет би можда био спасен када би глупаци знали каква су несрећа за човечанство.

Храброст је један велики услов среће; без храбрости се не може бити срећан. За сваку акцију треба храбрости, и што човек има више храбрости, утолико је шира и потпунија његова акција. Храбар човек подноси мирно своје болове, и сличан је само великом мудрацу.

Легендарни репортер РТБ Радован Бранков је пред новогодишње празнике посетио Стокхолм, успут се шалећи са нашим исељеницима, али и Швеђанима. Стицајем околности, док је са екипом био у једном од ресторана, приметио је да је поред прошао легендарни Цуне Гојковић, па се "није смирио" док га није нашао на улици. Била су то наивнија али и боља времена. Не због времена, већ због нас.

Нико се не може ослободити потребе да верује у чудеса. Кад људи не би веровали у чудсеса, не би било великих дела, нити би живот био извором непрестаних људских стварања. Најбољи доказ, што је веровање у чудеса чак више особина моћних људи него слабих. Зато велики људи увек изгледају другим људима манијаци. Они одиста не верују у немогућно, и никад се не осећају слабијим од оног што хоће да постигну.